ЛИЧНИ СТАВ
Протеклих дана у медији су поклонили пажњу наводима заштитника грађана да данас у Србији нема организоване и подстицане појаве тортуре, али да постоје случајеви злостављања које надлежни органи толеришу. Наиме, у протеклом периоду утврђен је низ таквих случајева, поводом којих је потпуно изостала правовремена и свеобухватна реакција, на који начин надлежни органи нису остварили своју обавезу у борби против некажњивости за тортуру.
Бројни међународни инструменти, почев од Универзалне декларације о људским правима, затим регионални инструменти, попут Европске конвенције о заштити људских права, као и важећи прописи Републике Србије, пре свега Устав, утврђују право на достојанство, право на неповредивост физичког и психичког интегритета и забрањују мучење, нечовечно и понижавајуће поступање или кажњавање. Држава је дужна да штити та права.Забрана тортуре има два аспекта - материјални и процедурални. Материјални аспект подразумева обавезу државе да спречи настанак било ког облика злостављања, а процедурални подразумева обавезу државе да када дође до злостављања, исто препозна, одговарајуће истражи и казни, као и да жртви пружи одговарајућу сатисфакцију.
Држава има обавезу да спроведе истрагу увек када грађанин укаже да је он или нека друга особа била злостављана, као и када се на било који други начин дође до информација које указују на то да је неко злостављан. Наравно, наводи о злостављању треба да су поткрепљени бар неким од доказа који стварају основе за сумњу да је дошло до злостављања.
Обавеза спровођења делотворне истраге не односи се само на ситуације у којима постоји сумња да је неку особу злостављало службено лице већ и на ситуације у којима се неко обраћа државним органима тврдећи да је жртва насиља које нису учинила службена лица, али чије поступање је толерисано од стране државних органа. То су случајеви када осуђеници нису били на одговарајући начин заштићени од других осуђеника, или случајеви насиља у породици, када је, упркос најавама, изостала правовремена реакција надлежних органа.
У поступцима у којима грађанин тврди да је био злостављан и приложи доказе о претрпљеним повредама, терет доказивања је на надлежним органима. Тиме је установљена претпоставка да је за повреде одговорна држава, те је на држави да пружи уверљиво објашњење о томе како су повреде настале.
Истрага навода о злостављању мора бити хитна. Одуговлачење поступака има за последицу отежано проналажење и чување доказа, што ствара могућност да починиоци остану неидентификовани. Истрага навода о злостављању мора бити свеобухватна, морају бити предузете све неопходне истражне радње, као што су прикупљање свих материјалних доказа, саслушавање сведока, форензичка испитивања итд. Истрага мора бити окончана у разумном року, надлежни органи не треба да дозволе да у поступку дође до одуговлачења за које се не може понудити разумно објашњење, нарочито које има за последицу застарелост.
Истрага навода о злостављању мора бити делотворна, односно вођена на начин који омогућује да починиоци буду идентификовани. Међутим, из наведеног не проистиче да се искључује могућност да истрага буде делотворна, спроведена сасвим савесно, а да ипак не доведе до идентификације починилаца.
Држава је дужна да спречи било који облик одмазде према лицу које је указало на злостављење. Жртви је потребно омогућити право на репарацију, односно примерену сатисфакцију за претрпљену бол и патњу.
Аутор је заменик заштитника грађана
