Посланици Скупштине Србије завршили су раправу о изештају заштитника грађана о раду Националног механизма за превенцију тортуре за 2013. годину. Рад настављају сутра у 11 сати претресом амандмана на четири предлога економских закона.

Током четворочасовне расправе све посланичке групе најавиле су да ће подржати извештај о којем су предлогу закључака дала и три скупштинска одбора.

Председник Одбора за људска и мањинска права и равноправност полова Мехо Омеровић рекао је да закључци подразумевају унапређење поступања према притовреницима и изразио уверење да ће неправилности које је у том смислу уочио Заштитник грађана помоћи државним органима да се побољша положај особа у затвореним установама.

Закон о заштити особа са менталним сметњама усвојен је пре више од годину дана, али се мало тога променило у лечењу пацијената са душевним проблемима. Пацијенти који годинама остају у психијатријским болницама губе све социјалне склоности, постају неспособни за живот и њима се поставља као једино могуће решење живот у болници, а то би требало променити, каже заменик заштитника грађана Милош Јанковић.

Јанковић у изјави за Тањуг каже и да је један од највећих домета закона требало да буде деинституционализација, односно да се особе са менталним сметњама лече и живе у заједници, а не да до краја живота остају у психијатријским болницама. Додаје да до тога, међутим, није дошло.

Оружани сукоби и злочини почињени током деведесетих година оставили су тешко наслеђе државама насталим на територији некадашње Југославије. Више од сто хиљада убијених, десетине хиљада мучених и силованих и више од десет хиљада грађана који се и даље воде као нестали, као и стотине хиљада расељених људи чија имовина је уништена, представљају терет са којим се постконфликтна друштва тешко суочавају.

Последице сурових дешавања је тешко отклонити, међутим, процес успостављања такозване транзиционе правде је могуће остварити кроз разоткривање свих релевантних чињеница и јавног признање извршених злочина, а пре свега кроз ефикасно и свеобухватно утврђивање индивидуалне кривичне одговорности починилаца.

У циљу исправљања неправди чињених у нашој прошлости и постизања неопходног помирења, које представља полазну основу за развој демократских процеса, неопходно је посветити посебну пажњу праву жртава на репарацију. То подразумева признање и разумевање патњи жртава, признање њиховог достојанства и спремност да се реинтегришу у друштво, а не да се осећају грађанима другог реда чије се патње игноришу.

ЛИЧНИ СТАВ

Протеклих дана у медији су поклонили пажњу наводима заштитника грађана да данас у Србији нема организоване и подстицане појаве тортуре, али да постоје случајеви злостављања које надлежни органи толеришу. Наиме, у протеклом периоду утврђен је низ таквих случајева, поводом којих је потпуно изостала правовремена и свеобухватна реакција, на који начин надлежни органи нису остварили своју обавезу у борби против некажњивости за тортуру.

Бројни међународни инструменти, почев од Универзалне декларације о људским правима, затим регионални инструменти, попут Европске конвенције о заштити људских права, као и важећи прописи Републике Србије, пре свега Устав, утврђују право на достојанство, право на неповредивост физичког и психичког интегритета и забрањују мучење, нечовечно и понижавајуће поступање или кажњавање. Држава је дужна да штити та права.

Заштитник грађана је, обављајући послове Националног механизма за превенцију тортуре, у поступку испитивања законитости и правилности поступања, као и примене важећих стандарда према затеченим ирегуларним мигрантима и тражиоцима азила на територији Србије, уочио да органи јавне власти нису установили системски приступ који омогућује ефикасно поступање у складу са важећим прописима и међународним стандардима у области азила и миграција.

Сходно томе, надлежним органима је упутио препоруку да унапреде свој рад у циљу заштите права тражилаца азила, односно ирегуларних миграната, али и ради очувања безбедности свих грађана и остваривања међународне улоге Србије у области миграција.

Према службеним подацима, током 2013. године евидентирано је 5.066 странаца, који су изразили намеру да траже азил у Србији, најчешће су из Авганистана, Малија, Сомалије, Сирије, Алжира... Процена је да је укупни број миграната који су током 2013. прошли преко Србије двоструко већи од броја евидентираних тражилаца азила. Од свих њих, само су 154 поднела захтев за азил, азил су добила два, а супсидијарну заштиту три лица.

Диспропорција између броја лица који су изразили намеру да траже азил и лица која су поднела захтев за азил, нарочито оних који су учествовали у поступку по захтеву за азил, показатељ је да њихов циљ није био добијање азила, већ начин да остваре могућност привременог смештаја у центрима за азил и легализују свој привремени боравак у Србији док не обезбеде могућност за њихов одлазак преко границе у западноевропске земље. Околност да је само у јануару 2014. евидентирано скоро хиљаду странаца који су изразили намеру да траже азил у Србији недвосмислено указује на повећање проблема миграција преко територије Србије.

Наведено може бити и показатељ постојања неформалног система који игра значајну улогу у погледу положаја миграната и њиховог трансфера преко границе у суседне земље.

Досадашње реформе правосуђа нису довеле до ефикаснијег рада судова у такозваним притворским предметима. Осим тога, утисак је да се мере притвора често олако изричу, да су непримерено дугог трајања, као и да судови ретко одређују мере попут јемства, које представљају ефикасне алтернативе притвору. Околности које прате извршење мере притвора, повреде претпоставке невиности притвореника, као и услови извршења те мере, у великом броју случајева представљају својеврсну казну пре осуде.

Смештајни и други животни услови притвореника у појединим притворским јединицама и даље нису у складу са важећим стандардима. Капацитети су већином пренасељени, тако да се појединим притвореницима не омогућује простор у спаваоници од најмање осам кубних метара и четири квадратна метра. Није потпуно елиминисана ни појава да поједини притвореници спавају на душецима на поду или троспратним креветима, што обесмишљава идеју о засебном лежају. Поједине просторије притворских јединица су у изузетно лошем стању, руиниране, прљаве и непроветрене. Нарочито је тежак положај непушача који су смештени у истој просторији са пушачима. У појединим просторијама је недовољан и доток природне светлости, а вештачко осветљење је незадовољавајуће, у мери која не омогућује читање без штете по вид.

Ускоро ће се навршити годину дана од доношења Закона о заштити лица са менталним сметњама. Иако су заштитник грађана и представници цивилног сектора благовремено и аргументовано указивали на његове бројне недостатке, преовладао је став, који су делиле и поједине међународне организације, да је боље да се донесе било какав закон него никакав. Не улазећи у дебату тим поводом, уверен сам да смо се приближили тренутку у ком треба поставити питање шта у њему треба мењати.

Иако је током јавне расправе прихваћена интервенција аутора овог текста да се уместо факултативности унесе обавезност образовања посебних јединица за обављање послова заштите менталног здравља у заједници, наведеним није отклоњен суштински недостатак. Наиме, Законом је предвиђено да се јединице за заштиту менталног здравља организују као допунска делатност постојећих психијатријских установа и домова здравља. Наведено се не може обављати као успутна активност! Потребно је предвидети формирање центара за заштиту менталног здравља, као аутономних установа, те уредити њихову организацију, надлежност и делокруг рада. Све у циљу стварања услова за ефикасно лечење, збрињавање и сваковрсну подршку особама са менталним сметњама у заједници.

ГРАЂАНИ ДРУГОГ РЕДА

Измене Закона о ванпарничном поступку и ограничење слободе кретања

Приближавамо се дуго најављиваној измени Закона о ванпарничном поступку. За оне неупућене, то је процесни закон којим је, између осталог, прописана такозвана присилна хоспитализација, односно смештање и задржавање душевно болесне особе у одговарајућу здравствену установу без њеног пристанка.

Пропис је значајан, јер се ту суштински ради о лишавању слободе.

Из закона треба уклонити одредбу којом је прописано да „суд одлучује… кад је због природе болести неопходно да то лице буде ограничено у слободи кретања или општења са спољним светом”. Наиме, лишавање слободе особе са менталним поремећајима може бити оправдано само ако је реч о заштити живота или имовине, а никако не сме да представља сврху поступка. Конвенцијом за права особа са инвалидитетом наглашено је да постојање инвалидитета ни у ком случају не може да буде оправдање за лишавање слободе.

На основу бројних контролних посета затворима у Србији и увида у услове у којима су смештена лиса лишена слободе, могу константовати да је положај затвореника у великом броју случајева нехуман и понижавајући. У српским затворима не постоји тортура као институционална и системска појава, али има појединачних појава суровог поступања.

Овако укратко гласи последњи извештај који је недавно саопштио Милош Јанковић, заменик Заштитника грађана за права лица лишених слободе. Наиме, овај омбудсман у Србији има посебан стручни тим који континуирано врши контролне посете затворима и пише извештаје и ррероруке за отклањање уочених незаконитости и неправилности у раду, као и о непоштовању права лица смештених у затворима.

Шта да се ради: како заштити права особа лишених слободе

Држава може некој особи умањити спектар доступних слобода и права, али искључиво одлуком надлежног органа, на начин и у мери прописаној законом. Зато ,,лишење слободе” треба схватити само као ограничење појединих, конкретних слобода и права, у мањој или већој мери, а не као потпуно одузимање целокупног корпуса слободе.

Упркос томе што предвиђа институт „лишења слободе”, Устав Републике Србије у Основним начелима о људским и мањинским правима и слободама помиње само могућност да се законом „ограниче” права и слободе, и прописује да се достигнути ниво људских права не може смањивати.